Поход на Мјесец

„Поход на Мјесец“ Бранко Ћопић

(приповетка)

Тек ми је пета година, а већ се свијет око мене почиње затварати и стезати. Ово можеш, а оно не можеш, ово је добро, оно није, ово смијеш казати, оно не смијеш. Ничу тако забране са свих страна, јато љутитих гусака, хоће и да ударе.

– Добићеш ти, мали, по глави, па ће те проћи твоје будалаштине.

Како проћи! Ујутру, чим отвориш очи, ето их одасвуд, кљуцају попут врабаца, па морам да запиткујем. Овај свијет око мене шашав је и будаласт, а нисам ја. Стега попушта тек онда кад се пред нашом кућом појави стари самарџија Петрак, неуморна скитница. Још није ни ушао у авлију, а већ гракће на мог дједа:

– Јеси ли жив, Раде, стари мој парипе? Види га, види.

Ихи, почело је! Кад он већ дједа смије назвати парипом, шта ли ће тек бити са осталом чељади. На мене ће, вјероватно, сви у кући и заборавити, моћи ћу да одмаглим преко потока у љескар. Кад је самарџија код нас у гостима, онда је мени много штошта дозвољено. Пењем се по дрвећу, завирујем на таван, шврљам око потока, одем чак и до малог млина завученог подно нашушурена гаја. Згодио бих тако и у Америку само да знам пут и да се не бојим паса.

– Чекај ти само, отићи ће стари Петрак – пријете ми у кући кад већ сасвим прекардашим.

А ти „Петракови дани“ у рану јесен обично су увијек били празнични, сјајни и пуни шапата, па ме тако повуку и ошамуте да не знам куд бих прије: кроз кукурузе, низ поток, уз бријег. Чучим тако на врби и зурим у нијем свјетлуцав рибљи рој, а онда се пред мојим засјењеним очима одједном разграна густа крошња питомог кестена с раскоканим презрелим чаурама: их, у кестењар, шта ће ми рибетине!

Шијем тако читав дан тамо-амо, а кад ме сутон опколи и притјера кући, ево ти опет нове напасти – Mјесеца. Исплута он иза ријетка дрвећа на бријегу, бљештав, надомак руке, тајанствен и нијем, златопера риба. И ја занијемим сав устрептао од скривене лоповске наде:

– Можда бих га некако могао дохватити?!

Ноћу се изненада тргнем иза сна: вири Mјесец кроз прозор, гори читаво двориште, и бљештави посјетилац уноси ми се у лице и шапуће:

– Хајдемо!

Дижем се лак, опсједнут, али ме већ на првом кораку отријезни глас вјечито будног дједа:

– Баја, куда ћеш?

Они мене тако увијек: таман кренем у нешто, сав устрептао, изнад земље, кад неко подвикне, а ја – цоц! – о тврду ледину. Сва срећа што једном у години дођу и Петракови развезани дани кад се много штошта може.

Дође тако једном на ред и Mјесец.

Пекла се код нас ракија од неких раних шљива па се послом зашло и у ноћ. Душу

дало за мене! Просинула под казаном ватра, стриц Ниџо зарана се напио и заспао,

а уз огњиште, под колницом, остали само дјед и Петрак. Дјед пази на казан, а самарџија му само прави друштво, јер неће да се петља ни у какав посао непосредно везан за људе. Да коњи пију ракију, хајде де. Ја се мотам око њих двојице, више одмажем него помажем, прислушкујем њихов разговор, па се најзад толико осмјелим да сједнем сасвим близу, већ готов и да запиткујем. Поменуше Mјесец.

– Дједе, би л’ се Мјесец могао дохватити грабљама? – изненада се огласим ја.

– Хех, шта њему паде на ум! – дочека дјед некако с висине и не обраћајући се мени него самарџији. – Хоће да докучи Mјесец.

Самарџија уздахну и погледа ме преко чаше.

– Па нека, има дјечак право.

– Шта има право?

– Па нек проба. Камо среће да сам и ја некад тако радио, можда би ми друге тице данас пјевале.

– Ма шта тице, шта... Ти се већ напио ко мој весели Ниџо.

– Јок, побратиме – тмурно дочека старац.

– Сјећам се као да је вечерас било: помоли се Mјесец над гајем, сто метара над нашом кућом, а мене ноге саме понесу к њему. – Куда? – дрекне ћаћа па за машице,

за камџију, за... не бира чиме ће. Затуче ме тако, утуца, изгубих душу још од малих ногу. А да сам се једном отео и пошао, Раде, брате мој...

– Ено га сад види. Ма немој ми ту кварити унука.

– Е, Раде, Раде... ако је за нас двојицу касно, није за овога дјечака. Хајде ти, душо, устај, тражи грабље, па да ја и ти кренемо, ето њега сад иза брда.

Бацам се у ћошак по оне наше најдуже грабље, а стари самарџија полако исправља ноге, исправља леђа, врат и окреће се дједу, сједећивом и зачуђеном.

– Нас два одосмо, а ти чувај казан, старо млинско кљусе.

Дјед је толико забезекнут да већ не умије ни да се покрене ни да штогод упита. Држи у руци празну чашу и гледа за нама двојицом: шале се, ваљда, шта ли. Споро напредујемо уз мрачан зашаптан бријег. Над нама разгорено небо најављује близину најтајанственијег путника, Mјесеца. Ха, ту су грабље, само га заквачимо и повучемо, ево га зачас у крилу.

Из низине, од малене тужне дједове ватре, одјекне повик:

– Ехеј, будале, враћајте се!

Жао ме те ватрице у долини, жао ме викача, али пожар нада мном све је рујнији и шири, а и мој сапутник охрабри се гласно ругалицом:

– Умукни, ти доље, кењац један.

Дурашно гурамо даље. Ја се већ помало и прибојавам како ће то бити, лице у лице с оноликачким Mјесецом, а као за пакост одоздо се опет чује дозивање:

– Ехеј, магарци, вантазије, озепшћете, бог вас убио!

– У шталу, сивоњо стари, па тамо њачи – враћа му самарџија.

Још ми у срцу кљуца туга за долином и остављеним дједом, али кад ми кроз крошњато дрвеће букне у сусрет, сасвим изблиза, огроман Mјесечев пожар, ја све заборављам и узбуђено протепам:

– Ево га!

– Аха, видиш ли?

Старац ме прима за руку и сад заједнички савлађујемо последњу кратку узбрдицу, а кад стигнемо до самог врха, Mјесец изненада одскаче изнад дрвета пред нама и укаже се блистав, смањен и невино миран изнад сусједне брдске косе.

– Аха, утече ли, је ли! – победоносно кличе старац. – Препао се грабаља, а, лола једна.

Самарџија ме чврсто пригрли, не да ми да се растужим и каже соколећи ме:

– Утекô лопов, па да. Нека, нека. Хајде ти мени нађи доље у селу дјечака од кога

је Mјесец клиснуо тако брзо. Нема га. То си ти, само ти а и ја с тобом.

Хм, нема?!... Па заиста нема таквог дјечака у читавој нашој долини. Нит сам га видио ни чуо за њега. Та не долази џабе Петрак баш нашој кући. Ја сам ту, ја...

– Делија наша – додаје Петрак као да је коначно нашао ону праву, завршну ријеч за читаво моје опчарано Mјесечарско ткање, од кога ми је глава тако пуна да и сама почиње да зрачи и свијетли као жута бундева заостала у пожњевену кукурузишту.

– Паметна дједова глава.

Стојим тако у обасјаној ноћи, пред хладњикавим неземаљским видиком какви се јављају само у сну, помало је и страшно и тужно... Даље се или не може или се не иде, ако већ путник није будала и „вантазија“, што би казао мој дјед, предобри душевни старац чија ме љубав грије и овдје, на овој опасној граници гдје се кида са земљом и тврдим свакодневним животом.

Па ипак... ипак храбро, с пријегором, гутам ову горку кап свога првог, дјечјег, распећа: поред мене је овај смјели, невезани, који све хоће и све може, његова је рука на мом рамену, и доље, у топлој долини, чека ме и мисли на мене онај други, добри, драго гунђало, који ће до краја туговати и помињати ме ако се изгубим у свом чудесном походу.

– Дједе, Петраче... – заустим кроз стегнуто грло, а стари потукач, погађајући моју неизречену дјечју тугу, спремно надовезује:

– Идемо, делијо, идемо. Опет ћемо ми овамо доћи, има кад.

Ногу пред ногу, наниже, по мјесечини! Како је драг и пун сваки корак повратка. И како све више расте, примиче се и у самом срцу разгара дједова неуморна ватрица. Ено је, бдије, зове и показује нам пут.

– Хе, хе, ипак нас чека стара парипина – раколи се Петрак. Не отписују се тако лако оваке двије делије.

– Ево их, враћају се будалаши! – дочекао нас је дјед Раде, чак нам и у сусрет излазећи као да стижемо богзна одакле, можда чак из Америке.

– Шта је, дохватисте ли Mјесец?

– То тебе не буди брига – отреса се самарџија. – Ти само сједи под том твојом колницом и пеци ракију, а нас двојица знамо свој посао.

Знамо ли – не знамо, то ми баш није јасно, али, онако узбуђен и преморен од чудесног ноћног доживљаја, брзо сам задријемао међу дједовим кољенима, ја, велика делија, смјели ловац на Mјесец, наоружан грабљама трипут дуљим од мене. Посљедње што ми је од те вечери остало у очима био је разигран пламичак дједове ватре, који се неосјетно преселио и у мој сан, и тамо се разастро у моћан и стравичан Mјесечев пожар.

Дјед ме је, кажу, на рукама однио у кревет (каква брука за великог путника!). Тамо сам сву ноћ булазнио, вртио се и будио брата, свога суложника. Дјед је грдио Петрака и „његов бенасти коњски Мјесец“, мама ме је умила леденом водом, а кад то није помогло, пришила ми је двије-три уз образе, па сам се примирио и слатко заспао.

Сјутрадан, у голубије сунчано јутро, све је већ било иза мене као сан, само сан. Нит ми се причало ни запиткивало о томе. Тако је, канда, било и с дједом и Петраком. Сједили су код казана, а кад сам се ја појавио, они ни по чем не поменуше синоћни доживљај. Као да им је било зазорно да се подсјећају на нешто далеко од свјетлости, дана и здраве памети, у чем се није лијепо наћи ни као саучесник ни као свједок. Једино стриц Ниџо, који нит је шта видио ни чуо, нагазио је, онако мамуран, на оне моје грешне освајачке грабље, па се надовезао брондати, никако да сјаше: те ко оставља грабље гдје им није мјесто, те шта требају грабље око ракије, те знају ли „они, расипници“ (који то они?) како је тешко набавити добре грабље, те ова се кућа раскућава, те ово, те оно... Најзад је толико досадио својим звоцањем да је Петраку превршило и он, као гост и стар човјек, нађе се побуђен да га уружи:

– Дај се већ једном смири, коњска муво! Шта смо радили? Скупљали мјесечину и дјели у стогове, ето шта смо. Могао си и ти с нама да се нијеси наљоскао.

Одгунђа стриц како баш ни „мјесечари“ нијесу богзна колико паметнији од пијанаца па се брзо некуд изгуби. (– Оде да спава – примјети Петрак.) Остадох ја сам, некако као равноправан и трећи, уз двојицу завјереника који су знали за минули ноћни доживљај с Mјесецом.

И како тада, тако и до данашњег дана: стојим распет између смирене дједове ватрице, која постојано горуцка у тамној долини, и страшног бљештавог мјесечевог пожара, хладног и невјерног, који расте над хоризонтом и силовито вуче у непознато.

Па се онда, каткад, жаловито упитам, као да сам нагазио на оне стричеве грабуље из дјетињства:

– Је ли паметније бити мјесечар или с миром сједити код своје куће, па кад загусти, тјешити се ракијом као мој стрикан?

Непознате речи:

самарџија – занатлија који прави и продаје самаре, дрвене направе сличне седлу које се стављају на леђа коњу (магарцу или мазги)

парип – коњ

чељад – укућани, особе

гај – шумарак

љескар (лескар) – лескова шумица

леска – грм из породице бреза чији је плод лешник

самар – дрвена направа слична седлу која се ставља на леђа коњу (мазги, магарцу)

нашушурити – учинити да се нешто рашири, избочи; натрпати многим украсима

ледина – дуго неорана земља

грабље (грабуље) – пољопривредно оруђе са зупцима које служи за сакупљање сена или ситњене земље

машице – врста клешта за дохватање жишке (комада ужареног угљена)

камџија – бич

казан – метални суд округлог облика; котао

кљусе – коњ ниског раста; слаб и мршав коњ

кењац – магарац

дурашно – издржљиво, истрајно

препао – уплашио

соколити – храбрити, подстицати

клиснути – киднути, побећи

распеће – прикивање за крст, распињање

колница (коларница) – покривено заклониште за кола

прегор – одрицање од личних интереса у корист другог; пожртвованост

поход – полазак, одлазак; посета

потукач – скитница

делија – јунак