Додатна објашњења из часописа о Бранку Ћопићу од аутора Момчила Ђоговића

Бранко Ћопић: Распети мјесечар

У "Башти сљезове боје" зазвучаће моћни ораторијум у славу месечини. Месец је сенка сунца. А у ноћи је истина дубља од истине дана, тврдио је филозоф, писац "Веселе науке". На месечини се опчарано малишанима јавља ноћни пророк - невидљива жабица гаталинка скривена у реткој крошњи јабуке. Та мала лукава чаротанка их не лаже када се гласа загонетком из таме па им прориче да ће им се "нешто лепо десити", да ће "нешто лепо наћи". Јер већ ујутру још поспаног дечака пред кућом дочека растреперени бисерје ноћашње кише. Зар то није тај чаротанком најављени свет бајке? И када дечак буде кренуо на свој пут, откидајући се од завичаја, трудећи се да не обује опанке наопачке, да се не збенави у злосрећника који свој прави пут изгуби, да се не преокрене и капом и душом - све до краја тог пута носиће слику тих звезданих ноћи и утопијску загонетку гаталинке у свом срцу. Јер она је наговестила да се добро догађа и да се лепо налази. У тесној колевци завичаја ноћу га је будила безгласна моћна светлост месеца. Златокосом малишану су расла крила имагинације и одлепршаће из колевке у чијој позадини мрморе трезвене стрине и тетке без маште, опомињу људе који их не слушају док увече одлазе да по биртијама мељу зубима стакло чаша и плачу ракијским сузама над пустим расутим годинама. Чак и за циничну бунтовну рок генерацију Хладног рата месец је био божанство, па су хитови за сва времена постале романтичне песме "Ноћи у белом сатену" Муди блуз, "Мр. Моонлигхт "Битлса или" Моонлигхт схадов "Мајк олдфилд. Најновија истраживања природњака открила су да месечеве мене битно утичу на развој и живот биљака. Бранко Ћопић је признао месец као централну силу душевног живота. Плутарх је у једном од својих дијалога тврдио да је човек састављен од три елемента: земља настањује тело, месец настањује душу, а сунце испуњава дух. По њему има дакле 3 смрти: тело се разрешава и меша са земљом, душу апсорбује месец, а дух се враћа сунцу. У овој причи месец је медијатор, јер где земља узима а сунце даје, месец и узима и даје, уједињава и разједињава саставне делове. И као што сунце обасјава и оплођава месец, тако месец оплођава земљу, шаље душе које у земљи добијају тело. Савремени ботаничари су са "малим" закашњењем открили оно што се знало још у антици. А наш Бранко је то знао - одувек. У једној од Баштиних најлепших прича "Поход на Мјесец" Ћопић разоткрива да иу српском човеку може постојати астрална чежња, сасвим душевна и духовна, према оној Вечној Машти, иза свих ствари и појава, а једино истинитој. У Београду иу Србији популарне су и на сцени иу животу, телесне, земљопрахне пожуде, бар како су интерпретирани Стеван Сремац и Бора Станковић. Код Ћопића у "Башти сљезове боје" душа тежи навише, ван тела, инкарнира се у свепрожимајући космос, нову визију, и док је тело свезано земаљским оковима она покушава да се кроз шамански магични лет имагинације (већ у Бранку малишану прелудирају уметници жице) интегрише у Селену или у Луну што са ноћног неба подижу плиму неизрециве, васионске чежње у свему живом. И док златокоси деран са старим самарџијом, неуморном скитницом Петраком, у јесен, ноћу преко брда и шума, све до зоре јури да ухвати огромни месечев пожар, а тај најтајанственији путник одскаче на друго брдо баш онда када су били сигурни да ће га шчепати, деда Раде седи поред казана, пече ракију, а ту је 1 опијен младом шљивовицом заспао солунац па му је дрвена нога изтињала и изгорела (протеза из Првог светског рата, удар двадесетог века). А деда Раде их дозива: -Ехеј, магарци, вантазије, озепшћете, бог вас убио! Касније у животу Ћопић је често био распет између смирене дедове ватрице, која постојано горуцка у тамној долини, и страшног бљештавог месечевог пожара, хладног и неверног, па се питао да ли је "паметније бити мјесечар или с миром сједити код куће, па кад загусти , тешити се ракијом као мој стрикан? "

#mesec #sateliti #review